Jutros sam ustao kad i Dora. Nije mogla da spava—zubi, valjda—pa sam je sinoć oko 11 smestio kod sebe u krevet. Ivana se tada još nije bila vratila sa posla, a kada smo se probudili već je bila otišla. Tako to ide sa dežurstvima.

Skajp uz doručak. Dora demonstrira svoj novostečeni ataksični hod (pra)bakama i dekama. Između poziva bacim pogled na Blic: imovinske karte ministara. Toma Jovanović je ministar?! Pre devet godina polagao sam kod njega fiziologiju. Ispit sam spremao četiri meseca. Posle pet minuta: Može devet? Može! Više vremena je proveo pričajući o tome kako je upoznao svoju suprugu. I ona je kod njega odgovarala, ako se dobro sećam.

Toma Jovanović je ministar? Prosvete?!

Idemo u šetnju parkom, na hibridnom trotinetu/kolicima, poklon od strica. Stric sad radi u Roterdamu. Otišao je kad je izgubio posao—ili je beše dao ostavku?—u Novom Sadu. U parku se sprema neko venčanje. Na jednom od travnjaka razapet šator. Izlaze dve devojke u sariju.

Dora je posle šetnje umorna. Dok drema instaliram kapiju za stepenište, dečije brave za fioke i ormariće. Ne sećam se da su moji roditelji to nameštali kad smo brat i ja prohodali. Opet, na sudskoj smo pričali koliko je kod nas skučajeva dece koja gutaju kaustične rastvore.

Nismo imali ni sedište za auto. Doduše, nismo imali ni auto dok nisam napunio 8-9 godina.

Sad imam auto koji sam plato manje od iPad-a na kome ovo kucam. Mobilni telefon mi čita otisak prsta. Od kuće mogu da pogledam MRI pacijenta koji sam naručio pre manje od 12 sati.

Nego, peti oktobar. Ovo je najbolji tekst koji ćete o tome pročitati. Ako još uvek imate sumnji, zamislite svet u kome se 11. septembar desio pre 5. oktobra.