Da nije oksitocina i porođajne amnezije koju izaziva1—u poslednjih nekoliko decenija i epiduralne anestezije—majke bi se verovatno mnogo ređe odlučivale za više od jednog deteta.

Spremanje i polaganje Stepa 1 nije ni blizu trudnoće i porođaja, ali je efekat na pamćenje sličan-koliko je god meni i drugima čitava procedura bila stresna, gledano unazad sve to i nije bilo tako strašno. Najviše zbog onoga što dolazi posle.

Dakle, dobili ste svojih 250+ poena na Stepu 1. Čestitam! Šta sad?

Na red dolazi ono što je trebalo da planirate od samog početka:

  • nalaženje bolnice u SAD u kojoj možete uraditi clerkship (ako ste student) ili observership (ako ste diplomirali);
  • traženje pisama preporuke na gore navedenim mestima;
  • iznalaženje pisama preporuke sa fakulteta u Srbiji (bar jednog; sva četiri ako nemate uspeha sa korakom iznad);
  • spremanje i polaganje Stepa 2 CK i CS u junu i julu;
  • prijavljivanje na ERAS u septembru;
  • razgovori od oktobra do februara;
  • iščekivanje Meča u martu;
  • skupljanje dokumentacije za vizu i licenciranje od aprila do juna 2;
  • najstresniji meseci vašeg života u julu, ako imate sreće, ili nazad na prvi korak ako nemate.

Svaka od ovih stavki zaslužuje svojih petstotinak reči, a o ovoj poslednjoj su pisanje knjige3. Ako ništa drugo, iskustvo polaganja Stepa 1 je dobra priprema za ono što sledi.


  1. Oxytocin: the Great Facilitator of Life 

  2. Čiji najgori deo nije ni razgovor u ambasadi, ni popunjavanje rupa u CV-u od dana diplomiranja do danas, već Kafkaeskna iskustva u Ministarstvu zdravlja dok tražite jedan od dokumenata neophodnih za J1 vizu. 

  3. The House of God, na primer.