Između spremanja Stepova i iscrpljujućih unutrašnjih monologa o smislu USMLE-a, univerzuma, i svega ostalog, različite tehnike vizualizacije konačnog ishoda mogu vam pomoći da savladavate unutrašnji otpor prema uspehu.

Vizualizujte ovo: veliki metalni čekić koji vam ritmički razbija lobanju u komadiće—-frontalna kost na jednu stranu, zigomatična na drugu, gle, delići sive materije lete ka plafonu; sumo rvač koji vitla tim čekićem dok vam sedi na leđima koristi svoju drugu, slobodnu ruku da vas golica ispod pazuha, dok na raskrvavljeno uvo šapuće stihove Bodlera—-na latinskom; kolega čiji je čekić stoji pored vas i preti da će vas tužiti ako mu odmah—-Odmah!—-ne vratite isti; a vama se piški.

Dakle, moj prvi dan.

Hteo sam da dođem bar jedan sat pre početka smene, ali sam se izgubio, lutao bolnicom, i jedva stigao na vreme. Poneo sam mantil, ali ne i stetoskop. Čekalo me je devetoro pacijenata koje je trebalo da upoznam, pregledam, dokumentujem, itd. za nepunih sat i po. Bili su raštrkani na tri zgrade i četiri sprata, skoro svi na kontaktnoj izolaciji1.

Od tih devetoro, najduži boravak imala je pacijentkinja sa već trideset i nešto dana bolničkog staža. Za dodatnih dvadeset koliko sam je ja pratio, završila je na dijalizi, dobila manji infarkt, dva stenta, masivni šlog, i napustila bolnicu sa balom na bradi i cevčicom u stomaku. Diktiranje njene otpusne liste trajalo je dva sata.

Desetog pacijenta primio sam istog dana oko četiri popodne. Bio je mršav, žut, sa transplantiranom jetrom koja otkazuje i ženom koja radi u bolnici. Skoro dve nedelje ležao je u sobi 6012—-da, još uvek pamtim broj—-da bi sâm kraj života proveo u hospisu. Ovo tada nisam znao: ako ste u bolnici, dve stvari koje vam nikako ne trebaju su loša jetra i rodbinske veze. Još nešto što nisam znao: šta je kog đavola hospis?

Dan koji je počeo u 5:30 ujutru završio se nešto posle 11 uveče. Do odlaska kući počeo sam da mrzim: pejdžere, kontaktnu izolaciju, kompjuterski sistem, papirnu dokumentaciju. Zavoleo sam: …

Ništa. Prvog, a ni sledećeg, ni onog posle. Doručak je bio u 5 ujutru, večera u 10, ručak sam preskakao. Vikend je bio dan za pranje veša, kupovinu hrane, i spavanje. Srećom, samo prvih par nedelja.

U jednom trenutku—negde oko 4. jula, kada se zbog praznika smanjio broj pacijenata—shvatio sam da imam vremena za kafu pre vizite2, pa i za podnevna predavanja uz—-besplatan!—-ručak. Počeo sam da pronalazim prečice između spratova, naučio da nikada ne treba koristiti lift. Na trogodišnjoj specijalizaciji, dve-tri nedelje za upoznavanje sistema i nije tako mnogo. Ne bi bilo ni dva-tri meseca.

Zato, ne dozvolite da vas spremanje USMLE-a previše potrese. Najgore tek sledi.


  1. U vreme kad sam ja bio student—-ne znam da li je tako i sada—-neki hirurzi su zaboravljali da operu ruke i navuku sterilne rukavice pre postavljanja centralne linije. Gel-odora-rukavice pre ulaska u svaku sobu bio je kulturološki šok sa jedne strane, gubljenje dragocenih sekundi sa druge. 

  2. Vizita = “rounds”, možda, valjda. I da, “imati vremena za kafu” znači 5 minuta za kupovinu kafe za poneti, ne pola sata-sat za divanjenje uz cigarete.